Onaj ko hoće da raste kao proizvođač voćnog soka, mora stalno da širi i neguje mrežu svojih dobavljača. O tome se starao najmlađi u rukovodstvu preduzeća, Roman Rauch. Nekada su se kao i danas značajne voćarske oblasti nalazile u zemljama istočne Evrope. Ali je u to vreme ovo još uvek bio „Istočni blok“.
„U tim zemljama voćni sok skoro da se nije pio, ova industrija nije postojala. Zato su te države svoje voće rado prodavale na zapadu. Naši partneri su bila državna export preduzeća“, seća se Roman Rauch. Onaj ko je želeo da kupi dobar kvalitet, proveravao je voće na licu mesta. A ko je želeo dobre uslove, održavao je lične kontakte.
Rauch je polagao pažnju na oba aspekta tako da je Roman Rauch više puta godišnje posećivao svoje dobavljače iza „gvozdene zavese“, kao na primer u Rumuniji. Ta zemlja je bila poznata po svojim šumskim plodovima kao što su maline ili borovnice. „Firma o kojoj je reč se zvala ‚Frukt Export‘. Dva njena predstavnika su me čekala na aerodromu u Bukureštu, zatim smo se nekim rasklimatanim autom satima vozili džombastim putevima od sela do sela. U svakom selu je postojala po jedna mala hladnjača i tamo sam voće probao. Zatim smo trgovali u kafani, uvek uz jaku hranu i puno rakije.“
Mnoge zemlje istočne Evrope su bile i ostale ponosne na svoje izuzetno dobro voće. To se između ostalog vidi na mnogobrojnim poštanskim markama sa voćnim motivima. Ove markice su od 1966 krasile pošiljke iz Rumunije.